Danas su sve češće životne situacije koje primoravaju građane da od suda potraže zaštitu radi naplate dugovanja koja druga lica imaju prema njima.
Naime, bilo da su u pitanju dužničko-poverilački odnosi koji su proizašli iz novčanih pozajmica, radnih sporova, ugovora o kupoprodaji ili slično, poveriocu, odnosno licu koje ima potraživanje prema drugoj strani, uvek stoji na raspolaganju pokretanje parničnog postupka podnošenjem tužbe radi naplate duga.

Ovaj instrument utvrđivanja potraživanja u praksi se pokazao kao jedan od najbržih i najsigurnijih načina zaštite potraživanja.
Budući da ovako doneta sudska odluka predstavlja izvršnu ispravu po osnovu koje, čak i da dužnik ne isplati dobrovoljno iznos utvrđen sudskom odlukom, poverilac može odmah po isteku dobrovoljnog roka za isplatu da pokrene prinudnu naplatu svojih potraživanja.

Nadalje, u praksi se često dešava da se lica, na osnovu uzajamnog poverenja, usmeno dogovore o pozajmici određenog novčanog iznosa praktično na osnovu samo date “reči“. Ovakve situacije su pretežno karakteristične kod bliskih srodnika, gde se novčane pozajmice obično vrše na ovaj način ili na osnovu izdavanja obične priznanice.

Zabluda koje se vrlo često javlja među građanima jeste nemogućnost naplate potraživanja koje poverilac ima prema dužniku, ukoliko ne postoji ugovor ili neki drugi formalni dokument o određenom pravnom poslu, odnosno novčanoj pozajmici, međutim to u sudskoj praksi i zakonu nije slučaj.
Dakle, ugovor ne predstavlja nužno sredstvo dokazivanja postojanja novčanog duga među parničnim strankama, niti predstavlja uslov za potencijalnu uspešnost parničnog postupka.

Naime, zakonska regulativa ostavlja širok spektar dokaznih sredstava u parničnom postupku, a sve kako bi se omogućila zaštita prava građana. U tu svrhu postupak dokazivanja, usled nedostatka ugovora, može da se vrši i neposrednim saslušanjem oštećenog i svedoka na okolnost o postojanju duga u spornom odnosu. Ovakav način dokazivanja ne umanjuje sigurnost stranke u uspešnost parničnog postupka, budući da zakon samo za pojedine pravne poslove propisuje obavezujuću ugovornu formu.
Takođe, Zakon o obligacionim odnosima u svojim odredbama predviđa rok zastarelosti u trajanju od 10 godina za novčana potraživanja po osnovu isplate duga. Na ovaj način se pospešuje i osigurava položaj poverioca kod zasnivanja obligacionih ugovornih odnosa.

Nadalje, još jedna zabluda koja se u praksi javlja vezana je za dužinu trajanja parničnog postupka u predmetima u kojima su  sporni dužničko-poverilački odnosi.
Naime, sporovi za naplatu dugovanja se uglavnom rešavaju na par ročišta budući da po svojoj prirodi nisu kompleksni i ne zahtevaju uključenje i pojedini organa u rešavanje spornih pitanja.

Kada je reč o troškovima postupka, advokatska kancelarija Popović, svojim strankama pruža mogućnost da se opredele za sklapanje Ugovora o procentu. Sklapanjem ovog ugovora troškovi zastupanja ne predstavljaju finansijsko opterećenje za stranku budući da u tom slučaju stranka plaća advokatu procenat od dosuđenog iznosa tek nakon donošenja sudske odluke, odnosno uplate dosuđenog iznosa od strane dužnika.

Budući da se naš pravni tim već dugi niz godina uspešno bavi rešavanjem sporova proizašlih iz različitih vrsta dužničko-poverilačkih odnosa, budite slobodni da nas kontaktirate za bilo koju vrstu informacija ili pravne pomoći kako bi Vam na najbolji mogući način pružili sveobuhvatnu pravnu podršku i pomogli u ostvarivanju Vaših prava.